Poziv na ples stiže od K. M. fon Vebera, čijim istoimenim delom otvaramo ovaj program. Prvi koncertni valcer u istoriji, izvodimo u orkestraciji Hektora Berlioza.

Najređu od svih pojava u klasičnoj muzici – anti-virtuozni koncert – Robert Šuman napisao je za violončelo 1850. godine. Pošto se kompozitor gnušao aplauza tokom nastupa, delo je napisao u jednom stavu. Enigmatično ostvarenje i njegov jedini koncert za ovaj instrument, predstavlja violončelista Alban Gerhart.

Druga polovina koncerta rezervisana je za Štrausovu simfonijsku poemu Tako je govorio Zaratustra. Ovom epskom kompozicijom diriguje Saša Gecl – prvi put sa našim orkestrom.

Prelaz iz perioda klasicizma u rani romantizam obeležilo je stvaralaštvo Karla Marije fon Vebera (1786-1826). Među brojnim delima od kojih se ističu opere Silvana, Abu Hasan, Eurijanta, Oberon, dve simfonije, koncerti i druge forme za duvačke instrumente i dr, najveći uspeh postigla je opera Čarobni strelac, koja je do danas ostala jedno od najznačajnijih primera tog žanra u nemačkoj muzici. Tokom rada na operi, 1819. godine Karl Marija fon Veber komponovao je kratki klavirski komad koji je nazvao Poziv na ples. Bio je to prvi koncertni valcer u literaturi, „napisan da bi se slušao, a ne uz njega igralo“, uz koji je dodat i podnaslov rondeau brillante. Kada je Hektor Berlioz 1841. godine pozvan da u Pariskoj operi diriguje operu Čarobni strelac, pravila francuske operske tradicije nalagala su da se u sredini opere izvede i baletska numera. Kako Veber nije napisao nijedno delo tog žanra, Berlioz nije želeo da koristi drugu muziku do Veberove. Zato je za tu svrhu orkestrirao Poziv na ples koji se danas koristi kao zasebna orkestarska numera.

Poziv na ples je Veber posvetio supruzi Karolini Brant, sa kojom se venčao nekoliko meseci ranije, a uz notni zapis, poklonio joj je i detaljno opisan program koji opisuje ples dvoje igrača: na balu gospodin prilazi dami, koja ga izbegava; on je uporan i ona pristaje;  ugodno ćaskaju i zatim zauzimaju mesto na podijumu na kojem uživaju u plesu; na kraju, zahvaljuju se jedno drugom i odlaze, ostavljajući samo sećanje na zajednički proveden trenutak.

Od ukupno sedam koncertantnih dela Roberta Šumana (1810-1856), Koncert za violončelo i orkestar jedno je od njegovih najuspešnijih ostvarenja u ovom žanru. Završen je krajem 1850. godine, ubrzo pošto je Šuman imenovan za muzičkog direktora u Diseldorfu, i to u kratkom periodu od svega dve nedelje. Premijera je održana na Konzervatorijumu u Lajpcigu, tek četiri godine nakon Šumanove smrti, na koncertu kojim se obeležavalo 50 godina od kompozitorovog rođenja.

Na autografu partiture, Šuman je umesto koncertom, delo nazvao koncertnim komadom, što ukazuje na autorovu tendenciju ka napuštanju tradicionalne konvencije koncertantne forme. Iako se Koncert za violončelo i orkestar danas često izvodi, on je više decenija bio u potpunosti zaboravljen. Šuman nije mogao da obezbedi premijerno izvođenje dela, pošto su prvobitne reakcije stručne javnosti na njegovu partituru bile uglavnom negativne. Razlog za to je verovatno njegova neobična struktura, personalna, introvertna priroda muzike, kao i nedostatak pasaža koji bi trebalo da istaknu tehničke veštine soliste. Danas se, međutim, upravo ove karakteristike smatraju najvećim kvalitetom ovog nesvakidašnjeg dela.

Iako je kritički stav prema Šumanovom Koncertu za violončelo i orkestar i dalje prisutan, ovo ostvarenje, pored izuzetne tehničke zahtevnosti, od izvođača iziskuje i specifičnu umetničku izuzetnost. To mu je, uz velike koncerte Elgara i Dvoržaka, obezbedilo poziciju u grupi najvećih romantičarskih koncerata ikada napisanih za violončelo.

Godina 1896. bila je izuzetno plodonosna za Riharda Štrausa (1864-1949). Na polju izvođaštva dobio je prestižno mesto šefa-dirigenta Minhenske dvorske opere. Tragajući za literarnim predloškom, naišao je na ep kontroverznog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, Tako je govorio Zaratustra, na čijoj osnovi je, „slobodno inspirisan“ komponovao simfonijsku poemu, petu po redu. Delo je koncipirano kao kazivanje starog persijskog mudraca Zoroastera o filozofiji „natčoveka“ – „supermena“. Po Štrausovim rečima, „on nije želeo da piše ili portretiše Ničeovo delo muzikom. Ideja je bila da se predstavi evolucija ljudske vrste od njenih korena kroz različite domene – od religioznog, preko naučnog, do centralne ideje natčoveka, bića sposobnog da se otrgne tradicionalnim vrednostima.“ Posle prvog izvođenja simfonijske poeme Tako je govorio Zaratustra u Frankfurtu, Rihard Štraus, koji je dirigovao koncertom je napisao: „Bilo je veličanstveno; daleko najznačajnije od mojih dela, najsavršenije u formi, najbogatije u sadržaju i najindividualnije u boji“.

Posle introdukcije koju je proslavio film Stenlija Kjubrika 2001: Odiseja u svemiru, niže se osam odseka sa podnaslovima preuzetim od Ničea – Stanovnici nevidljivog sveta, Pesma velike čežnje, Radosti i strasti, Pogrebna pesma, Nauka (predstavljena fugom), Ozdravljenje (u formi skerca), Pesma i igra (na ritmičkoj osnovi bečkog valcera) i Pesma noćnog lutalice, u kojoj se kao i u introdukciji sukobljavaju i spajaju dva tonalna centra – Ce i Ha, kao simbol dva nespojiva, prirode i čovečanstva.

Danica Maksimović